Библиотекарка Валентина Поповић, наша бивша ученица, посетила је одељење прве године Гимназије поводом обележавања годишњице од одласка песника и похода „Стазама Милована Данојлића“. Подељени су QR кодови на којима се налази Е-библиотека за ученике, са албумом о библиотерапији. Захваљујемо Каји Панчић Миленковић на подељеном сећању на Милована и на интервјуу који је урадила са Данојлићем, а објављеном у Летопису Матице српске. Интервју је послужио као материјал вежбања јавног наступа ученика и упознавању живота и рада академика Данојлића.
Часопис су направили ученици гимназијских одељења са професорком немачког језика Катарином Живковић. Ђаци су, у оквиру Обогаћеног једносменског рада вредно радили и са ентузијазмом бирали теме према интересовању своје генерације. Главни циљеви су обогаћивање знања из области страног језика, проширивање вокабулара, уживање у тимском раду, а, што је најважније, неговање вештине писања. За крај другог полугодишта припрема се издавање још једног часописа на немачком језику. Као школа, захваљујемо се професорки Катарини Живковић која је на веома занимљив начин спојила знање, креативност, технике писања, уметност и дала пример добре праксе.
У походу „Стазама Милована Данојлића“ били су и наши ђаци каплари из одељења II-4 (економски техничари). Ово одељење је део пилот пројекта „Свако дете има право да одраста здраво“. Спојили су лепо и корисно, па кроз неговање не само тела већ и духа, читајући књиге на путу „од школе до куће“, имали су прилику да осете мирис природе, да чују шум реке, ветра, капљица кише и понеког уплашеног зеца. Пешачило се путем којим је Милован Данојлић долазио до школе у Љигу, где је био ђак Државне реалне гимназије три године, а онда школовање наставио у Београду. Око 7 km пешачио је у једном правцу, кроз качерску долину и преко брда или обрнутим редом, у другом правцу, читајући у ходу књиге које је узимао у љишкој библиотеци. Вишечасовна пешачка авантура, по сунцу и киши, почела је код Основне школе „Сава Керковић“, којој данас припада школа у Ивановцима, где је Милован Данојлић био ђак, преко библиотеке у центру Љига, која му је била важна одредница у дечаштву и којој се често враћао и у зрелим и позним годинама, а последњи пут 13. јула прошле године, до зграде у којој је био гимназијалац (сада СШ „Хиљаду триста каплара“), уз заустављања на тим важним местима песниковог детињства и ране младости, које је походио на јави и кроз песничке слике и у прозним делима и деценијама касније, окончана је у школи у Ивановцима, пошто су претходно били у порти љишке цркве, у дворишту Милованове родне куће, код цркве на Камаљу и месту вечног починка књижевника и академика. И ђаци су успут читали књиге, по узору на младог Милована, а заправо цитате из Данојлићевих дела, припремљене у библиотеци његовог имена. „Књиге“ су биле копиране насловне стране читавог Данојлићевог опуса, а реч је о више од 70 књига прозе, поезије, есеја, песничких превода/препева.
За крај, стихови Данојлићеве „Старинске песме“: Да коња ободем, да тамо одем Не бих био више тужан и љут Зове ме тај видик плав и воден Али да коња ободем и одем Не могу, јер не знам прави пут
„Вера у писану реч је трајна и никад неће нестати упркос појави све моћније електронске технологије. Добра књига у руци је незаменљиво осећање“ – рекао је Душан Ковачевић, председник Одбора Сајма књига. Сајам књига у Београду ове године одржан је по 66. пут. Ми смо га и ове године посетили 26.10, на Школски дан. То је манифестација која окупља љубитеље књига различитих годишта, професија, образовања. Поред познатих књижевника, можете ту срести глумце, политичаре, спортисте обичне људе који се са ранчевима , коферима гурају кроз масу људи у потрази за својим омиљеним делима. Стрпљиво смо чекали да се рашчисти гужва испред појединих штандова не бисмо ли и ми нашли оно по шта смо дошли. Гурање, врућина, вишесатно ходање нам се исплатило. Изашли само са Сајма уморни физички, али духовно испуњени.
Ове године почасни гост је Француска а међу осталим гостима су израелски приповедач Етгар Керет, чије су књиге преведене на скоро педесет језика, Португалац Жоао Тордо и две велике звезде, Британци Сајмон Сибаг Монтефјоре и Кејт Мос. На крају манифестације додељене су бројне награде У категорији за издавача године, награду је добио „Завод за заштиту споменика културе Београда“. Жири је одлучио да награду за Издавачки подухват године додели књизи „Председници Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, Српске академије наука и Српске академије наука и уметности“. За најбоље издавача из дијаспоре проглашен је „Андрић институт, Андрић град Вишеград“. Посебно признање за области из науке додељено је „Хук издаваштву“ за књигу „Кнез Михаило Обреновић“. Награда за дечју књигу године припала је Драгани Малешевић, ауторки едиције „Књиге са којима се расте“. Специјално признање за издавача, књигу и стрип, чланови жирија доделили су „Геопоетици“ за 30 година постојања, „Заводу за уџбенике“ за књигу „Хирургија аорте“ Лазара Б. Давидовића, „Српској књижевној задрузи“ за едицију „Српска књижевност за децу“ и Банатском културном центру Ново Милешево, Културном центру Војводине „Милош Црњански“ из Новог Сада за „Изабрана зенитистичка дела Коло 1“. Према жирију, награда за најлепшу књигу „Богдан Кршић“ додељена је књизи „Код куће“ групе стрип ауторки под именом „Стрипотеке“, у издању „Бесне кобиле“.
Вредне руке наших најмлађих кувара и конобара научиле су и како да направе сапун. На часу хемије и здравственог васпитања савладали су и ову вештину. Сапун су направили од маслиновог, палминог и кокосовог уља, користили су минералне пигменте за боју и посебно мирисно уље које се користи у козметичке сврхе. Када су исекли сапун, утиснули су печат и упаковали их. Учили су и о предностима коришћења ручно рађеног сапуна. Срећни што су направили овакав производ, рекли су да прављење сапуна и кување имају много сличности, само што кад праве сапун нипошто не смеју пробати „фил“.
У вину је истина, а ја бих додала и наука. Колико хемије стоји иза једне флаше доброг вина, објаснила нам је Јелена Мартиновић, која нас је дивно дочекала и провела кроз читав процес производње вина и ракије у ,,Подруму Лукић“, надомак Љига, под тремовима архитекте Божидара Петровића. Много смо научили о култури вина и ракије, уобличили већ научене појмове из хемије и нашли им још једну сврху и примену. Хвала дивним домаћинима, знању искусне технолошкиње Јелене и предивном октобру који нам је поклонио овако осунчан и инспиративан дан.
Први у низу регионални Пословни изазов успешно је одржан 4.10. у Чачку, окупио је 106 ученика из 28 средњих школа и 20 градова из региона југозападне Србије. 22 тима предано су радила на проналаску решења за изазов који је постављен пред њих, а то је „Kако мотивисати младу особу да остане у свом месту рођења и како да se смањи одлазак младих из земље“. „Пословни изазов“ није само такмичење, већ и јединствена прилика да ученици развијају предузетничке и комуникацијске вештине, вештину јавног наступа, неговање тимског духа као и стицање великог броја нових познанстава, од којих нека прерасту у права пријатељства. Нашу школу ове године представљали су следећи ученици: Андријана Нерић 3-5, Миливоје Патрић 3-4, Милица Михајиловић 2-5 и Богдан Марић 1-5. Свако је у свом тиму дао свој максимум у области коју највише познаје. Као и сваке године повратак кући је резервисан за жучну расправу, која се увек заврши реченицом: „Једва чекамо следећу годину и ново такмичење.“
Дечја недеља је почела, а наши ђаци каплари су најмлађе другаре обрадовали низом експеримената из хемије, на њиховом терену у дворишту вртића „Каја“. Малишани су уживали, али у истој мери и наши средњошколци. Призвали си Духа из боце, направили љигавца, играли се магичним блатом, стварали дугу у млеку, направили хемијског камелеона, писали тајне хемијске поруке… Ђаци каплари су правили магију, деца уживала помажући им, а међу њима је можда неки будући научник. Средњошколци су им даровали дипломе и сваком од њих направили отисак прста да би сачували успомену на данашњи дан.
Млечни производи као хладно предјело. Веште руке наших ученика правиле су слику на тањиру. Уз декорације тањир је процветао.
Слика српске закуске у њу иде: Чварци са младим луком, говеђа пршута, свињска пршута, кулен, чајна, суџук, урнебес куглице, комбинација парадајз са јајима и сиром, паприка у павлаци, пребранац са љутим паприкама.
Пут је одабрао нас. Звук. Видим звук и чујем мирис. Дешава се. Синестезија, кажу, и лепа је. Како бива град без воде? Вода је све. И шум, и беласање, жубор и жамор, хук и јаук. Живот. Требиње има Требишњицу, врбе, кестенове, смокве, маслину, платане… Не, најпре платане. Шеснаест. Дучић има Леутар или обрнуто. Требиње има и Јутра са Леутара и Дучићеве вечери поезије, Златни платан и Грачаницу. Почитељ. Гавранкапетановић. Камен. Настасијевић. Спој звука и знака. Лепо видим. Пише Андрић На камену у Почитељу, али овде ја чујем, ослушкујем Селимовића, ближи ми је… одувек. Почитељ је одиста драгуљ прошлости, мада ми се та реч драгуљ уопште не допада. Зашто? Звук. Љ ми овде смета. Кад угледам водопад Кравица, задивљена сам па кажем: Плискавица! Не, више их је, Плискавице… Погрешно је само име. И изгледа као парче раја. И чуди ме што они што се купају нису голи. А на дрвеном пристаништу резервата природе Хутово блато, таласање и шум ветра, треперење и шуштање сребрних листова врба, повијање трске, неми локвањи у мочвари преда мном и чамац који ме чека, призваше ми атмосферу романа Зилахија, сећање на рану младост, мајку… или је то пре Тургењев?! Осетих на трен својеврсно усхићење „магичног реализма“. Неум ми се свидео због имена и мора. И смираја сунца на морским таласима. У Вишеграду је ћуприја и бели камени Андрићград. Његош и Тесла. И чипку Карлових вари спазих. Али овог пута ужурбано је и бучно у Андрићграду… натпевавају се женске и мушке певачке групе у изворном певању, шарени се српска ношња. Сабор је. На тераси хотела Вишеград, они из Републике Српске поздрављају песмом оне из Србије и Црне Горе… па отпоздрави… А песме о Његошу, краљу Николи, његовим кћерима, лепоти завичаја… Празник заставе и српског јединства!И понело нас. Запевасмо, заиграсмо, запљескасмо… И засузиже очи… И кликнуше усне… И смејасмо се. У повратку српска песма Јаничар што Цуне својом емоцијом и непоновљивим гласом пронесе, за Мехмед-пашу Соколовића, за Бајицу Ненадића што поста Мехмед Високи и што дизаше задужбине, градећи мостове, џамије и цркве, и чесме. И написмо се живе воде на овом путу што нас изабра.
