Средња школа Љиг

Са великом тугом опраштамо се од вољеног завичајног писца, пријатеља библиотеке и задужбинара Цркве на Камаљу. Док навиру сећања на предивно јулско вече у дворишту библиотеке у овом дану када смо примили тужну вест, сигурни смо да је метеорит, о ком говори Матија Бећковић, још једном обасјао Љиг, колубарски крај и Србију… Академик Милован Данојлић пустолов и становник света, знао је да само ови наши крајолици, брда, земља, вода, ваздух, карактер нашег народа могу надахнути стваралаштво,  писца преко 70 књига. Остаје нам да кроз његово дело разумемо вредност живота. Градска библиотека кроз своје будуће име „Милован Данојлић“ наставиће да баштини сећање, лик и дело највећег књижевника нашег краја.

Прву збирку песама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје песме углавном је намењивао деци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да деци обезбеде срећан и безбрижан живот. Осим поезије, пише и прозу, есејистику и књижевну критику.

Од 1984. године живео је и радио у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.

Био је члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године. У родним Ивановцима подигао је цркву.

Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца попут Вилијама Шекспира, Шарла Бодлера, Јосифа Бродског, Емила Сиорана, Луја Арагона, Езре Паунда, Вилијама Батлера Јејтса, Ежена Јонеског, Пола Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари – огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.
Текст преузет са сајта Градска Библиотека Љиг

Видео снимак са последњег гостовања у Љигу 13. јула 2022. године

Наша школа носи назив Средња школа „Хиљаду триста каплара“ од 2004. године. О ђацима капларима и култури сећања на најмлађе јунаке Колубарске битке, писала је некадашња ученица Гимназије и професорка наше школе Мира Којић.

Преносимо део текста док цео текст можете прочитати ОВДЕ.

На данашњи дан 1914. године, Врховна команда донела је одлуку да све ђаке Скопског ђачког батаљона, који су два месеца били на обуци, пошаље на фронт и произвела их у чин каплара. Послати су на Сувобор и Колубару, у време када је српска војска била у повлачењу, да подигну морал и охрабре српске војнике. У историју су ушли као 1300 каплара.

Бранили су Србију у Колубарској бици, бранили су је и крајем 1915. године, повлачили се кроз Албанију, остављали своје животе на острву Видо и положајима Солунског фронта. Слободу је дочекала трећина ђака каплара.
Легенда о ђацима капларима живи, и мора бити живља него икада. Услед принесене жртве и улоге у Великом рату, посебно у његовој првој години, заслужују да буду више од епизоде у историјским читанкама – ваља да постану важан део културе сећања српског народа.
На позив отаџбине под војнички барјак одазвали су се, између осталих, и ђаци каплари. Дошли су и они непозвани, приступили и прекобројни. Стизали су студенти из Београда, ђаци са југа Србије, из Чачка, Ужица, Валјева, Шапца, Крагујевца, Црне Горе, Македоније, студенти са престижних европских универзитета. Били су синови занатлија, трговаца, селјака, официра, професора, министара. Прекидали су своје школовање, оставлјали започете научне радове, недовршена сликарска платна и хитали на фронт, где се отаџбина борила за опстанак. Није се поставлјало питање хоће ли доћи, него на који начин што пре стићи и ставити се у службу свог народа и државе. Нјихова несебична борба за домовину представлјала је један од најлепших израза патриотизма и храбрости у Србији. Заслуге ђака каплара за победу српске војске у Колубарској бици су велике, у првом реду на духовном охрабрењу услед ратних напора физички и психички посустале српске војске. Међу 1300 ђака каплара, двојица су била из Славковице – Светозар Дика Нешић и Драгомир Урошевић. 
Колубарска битка однела је готово трећину ђака каплара, Албанија и Солунски фронт другу трећину. Трећина је преживела све борбе, а преживели су са поносом до смрти носили једну од најважнијих одредница у животу – били су припадници Скопског ђачког батаљона.
Признање су им одали, између осталих, највиши војни врхови ондашње српске краљевине у саопштењу Врховне команде после Колубарске битке: „Дух војске нарочито подигоше чувене ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 одушевлјених младића беху она луча, што озари душу потиштених војника, преморених дуготрајним повлачењем и великим губицима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима, али њихов светао пример одведе масе у победу.“
Колубарска битка вођена је и на територији данашње љишке општине. Више је споменика који се односе на ђаке капларе и све учеснике славне битке, после које је генерал Живојин Мишић, рођен у мионичком селу Струганику, унапређен у чин војводе.

Међународни београдски сајам књига је највећа регионална манифестација посвећена књизи, култури и образовању. Ове године, након две године паузе, по 65. пут одржана је од 23. до 30. октобра под слоганом ,,Повратак написаних”. Сви издавачи из Србије и најугледнији издавачи из региона, њих око 400, представили су своја издања.

Данас кад се вредност и значај књиге не цени као раније, око 160 000 посетилаца Сајма нам говори да и даље постоји велики број љубитеља књиге који на прави начин схватају латинску изреку ,,Omnia mea mecum porto” (,,Све своје са собом носим”). Међу тих 160 000 заљубљеника у књигу били смо и ми, професори и ученици Средње школе ,,Хиљаду триста каплара”. Посета Сајму је део традиције наше школе, а праве, добре традиционалне вредности никада се не прекидају.

Наставничко удружење међу драгуљима Истре

/ од 20.10. до 23.10 /

Михољско лето несебично је грејало и пратило петнаестак чланова нашег удружења. Радост, смех и одушевљење лепотом и гостопримством Истрана све нас је обузело.Расположени и добро потковани водичи Ирена, Синиша и Силвија, радо су делили своју љубав и знање о својим градовима са нама.
Ријека, на Рјечини, својеврсни Rio Grande за мештане, „град који тече“, био је европска престоница културе 2020. године. У бившој шећерани, која је сада музеј, видели смо ране радове браће Климт, посетили Трсат, Коси торањ, Катедралу, Принципиј где су остаци римске Alpium Iulia, Казалиште… а ријечка поштапалица Шта да? освојила нас је напречац.
Монденска Опатија, својевремено приморско зимовалиште и лечилиште аустријске аристократије, сачувала је своју углађеност. Прелепе виле, међу којима се истиче вила Анђолина коју је подигао ријечки патрициј Скарпа и који је засадио егзотична стабла секвоје, чемпреса, магнолија, пинија, кедрова, даје посебну драж Опатији. Ту је и парк Светог Јакова, раскошни хотел Кварнер, Девојка са галебом или „опатијска нимфа“, дело вајара Звонка Цара, препознатљив је симбол града. Ту је одседао аустро-угарски цар Фрања Јосип, неколико нобеловаца, па и наш Андрић, Џејмс Џојс, Сјенкјевич, Чехов, а плесачица Исидора Данкан је записала да је инспирацију за своје треперење руку пронашла проматрајући лишће опатијских палми.
Следећег дана одлазимо бродом до Бриона, националног парка. Много је културно-историјских остатака (римски ладањски дворац из првог и другог века и римске терме, Венерин храм, византијски каструм, базилика Св. Марије из петог века…
Ту су луксузни хотели, игралишта за голф, тенис, бициклистичке стазе; острва су насељена бираном дивљачи (срне, јелени, зечеви, фазани, патке). Велики Брион смо обишли туристичким возићем, посетили сафари парк и Титов музеј. Бриони су били омиљена летња резиденција Титова. Брионе зову „рајем на земљи“.
Пула. Права историја града почиње са Римљанима (177.п.н.е.). На захтев Августове ћерке Јулије подигнуте су велике класичне грађевине од којих је неколико преживело до данас. Римљани су такође изградили водовод и канализацију. Утврдили су град бедемом с десет врата од којих су нека још очувана: Славолук Сергијеваца, Херкулова врата и Двојна врата.
Пулска арена је најсачуванији споменик античког градитељства. По величини заузима шесто место на свету (могао је примити 23.000 гледалаца). Стоји раме уз раме са римским Колосеумом, Ареном у Верони, амфитеатрима у Помпеји, Нимесу и Арлесу у Француској.
Данас је Пула позната по благој клими, мирном мору и нетакнутој природи.
Трећи дан смо најпре посетили парк скулптура Душана Џамоње (1928-2009), уметника светског гласа. Врсарски дом Душана Џамоње је замишљем и реализован као уметников летњиковац у чијем се склопу налази кућа, радни кабинет, атеље, приватна галерија и радионица. Обухвата 30.000 м 2 (парк је на 24000 м 2 ). Занимљиво је да је Џамоња, за време уточишта у Љигу 1942, у свом „природном атељеу“ испод храста, од глине направио прву скулптуру – измишљену главу српског сељака са брковима. Дакле, прва скулптура великог и признатог вајара, настала је у нашем Љигу!
Настављамо пут ка Ровињу и Поречу, познатим летовалиштима Истарске жупаније.
Шармантни приморски градић Ровињ окружен је каменим улицама и шареним зградама.
Био је у шездесетим, седамдесетим и осамдесетим годинама 20. века стециште многих Београђана, посебно глумаца, писаца и сликара ( Михиз, А.Исаковић, Мића Поповић, Оља Ивањицки, Милан Циле Маринковић…)
И Пореч поседује неодољиви шарм. Стари је град сачувао распоред улица староримског каструма (утврђени град; тврђава).
Посебно нас је импресионирала Еуфразијева базилика, настала у 6.веку у време бискупа Еуфразија и цара Јустинијана Првог, а од 1997. УНЕСКО ју је уврстио у светску културну баштину.
Заједнички утисак је био да смо се осећали добродошлима у Истру, да смо се боље разумели и повезали јер заиста „Путовања враћају снагу и љубав у ваш живот! “ (Руми, персијски песник)

Такмичење “Пословни изазов” је покренуто са намером да подстакне средњошколце да употребе своје вештине на иновативан начин како би унапредили свој предузетнички дух и повећали своје могућности за запошљавање. У току школске године на шест регионалних Пословних изазова (у Чачку, Лесковцу, Зајечару, Крагујевцу, Новом Саду и Београду) учествује више од 600 ученика из 90 општина у Србији у којима се спроводе образовни програми Достигнућа младих из области предузетништва и финансијске писмености.
На такмичењу су учествовале четири ученице наше школе: Анита Павловић, Невена Јочевић, Ивана Радовановић и Милица Михајиловић. У екипи која је освојила треће место учествовала је наша Милица Михајиловић.
Такмичење је окупило више од 100 ученика из 26 средњих школа из југозападне Србије, и то из: Ариља, Бајине Баште, Чачка, Чајетине, Горњег Милановца, Гуче, Ивањице, Краљева, Крупња, Љига, Мионице, Новог Пазара, Пожеге, Пријепоља, Рашке, Ужица, Ваљева и Врњачке Бање. Петочлани тимови састављени од ученика из различитих школа добили су задатак да осмисле производ или услугу који ће помоћи младим људима да одрже пажњу. Уз помоћ пословних ментора креирали су бизнис планове за своје идеје које су на крају дана у троминутној презентацији представили члановима жирија и публици.
Прво место освојио је тим који је представио идеју о отварању простора у коме би био обезбеђен простор за читање и учење а служили би се напици од гинка који побољшавају концентрацију.
Друго место освојио је тим који је презентовао идеју о производњи емитера електроимпулса преко електрода са пумпицама ради стимулирања мозга електричним таласима за побољшање и одржавање пажње.
Треће место однео је тим чија је идеја била израда апликације која одржава концентрацију ученика скенирајући садржај и издвајајући најбитније делове кроз занимљиве садржаје и корисне квизове.
Такмичење је реализовала организација Достигнућа младих у Србији уз финансијску подршку Америчке агенције за међународни развој (USAID), NCR Фондације, UniCredit банке, компаније Carmeuse и Универзитета Metropolitan.

Пре недељу дана Анђела је одбранила докторску дисертацију на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду са оценом 10.
Рођена је у Ваљеву 1985. године.
У нашој школи матурирала је 2004. године, а разредни старешина њеном гимназијском одељењу био је професор Миодраг Павловић, њихов и наш Мика.
Дипломирала је на Технолошко-металуршком факултету, оцена на дипломском раду 10. На докторским студијама, смер Инжењерство материјала, просечна оцена свих положених испита је 9,75.
Докторску дисертацију одбранила је пред петочланом комисијом у којој је била и др Душица Стојановић, научни саветник Универзитета у Београду, са Технолошког факултета, такође некадашња ученица наше школе, иначе ћерка професорке Злате Стојановић.
Анђела Радисављевић, кћи Небојше и Марине, запослена је у Иновационом центру ТМФ у звању истраживач сарадник.
Анђела је коаутор више радова у међународним часописима и неколико саопштења са међународног и скупа националног значаја, као и два нова техничка решења примењена на националним нивоу.
Члан је Друштва за истраживање материјала Србије. У оквиру пројекта Excellmater који је финансиран из Оквирног програма Европске уније за истраживање и иновације Horison 2020 предвиђено је њено усавршавање у трајању од два месеца у Давосу, Швајцарска.
Уз честитке Анђели на одбрањеној докторској дисертацији, желимо јој успешну истраживачку и научну каријеру!