У претходним данима Женско удружење колубарског округа је почело са одржавањем радионица на тему неравномерне расподеле наследства између мушкараца и жена. Пројекат симболичног назива „Колики је мој део?“ подржан је од стране Агенције Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена у Србији, из средстава Европске уније. Радионице су већ одржане у средњим школама у Лајковцу, Мионици и Љигу, а наредних дана биће укључене и средње школе из Осечине, Тополе, Аранђеловца и Лазаревца. У интерактивној радионици учествује од 20 до 40 ученика виших разреда средње школе. Они на радионицама уче о утицају родних стереотипа на неправедну расподелу имовине у нашем друштву и негативним последицама које из тога могу произаћи.
Према подацима Републичког геодетског завода, жене у Србији су власнице само 25% имовине, а у највећем броју случајева ради се о имовини над такозваним помоћним објектима који нису примарно намењени за становање. У сеоском подручју та статистика је још лошија и имовину има око 16% жена, а та имовина се најчешће односи на парцеле мање од 2ха. Наведена статистика је добрим делом последица чињенице да се Србији свака друга жена одриче наследства у корист мушког члана породице.
Економска сигурност свих чланова друштва је основ равноправности, а друштво је јако онолико колико је јака његова најслабија група. Жене без економске сигурности, коју им може пружити имовина, теже могу да започну сопствени посао и чешће одлучују да остану у лошим заједницама у којима трпе насиље јер немају где да оду.
Ученици који су до сада учествовали на радионицама су са великом пажњом пратили ово предавање и често давали и личне примере или примере из блиског окружења на ову тему. Јако су свесни обичајне норме по којој имовина најчешће остаје сину јер се подразумева да ће се ћерка удати и напустити примарно домаћинство. Ипак, кроз анкету на радионицама преко 90% младих је рекло да сматрају да имовина треба да се подели једнако на сву децу. Они мисле да решење стоји најпре у ширењу свести јер се о овој теми уопште не говори и друштво није свесно тренутне статистике. Такође предлажу да се о томе више прича у телевизијским емисијама, на друштвеним мрежама, па и да се направе филмови на ову тему.
