Љиг памти ђаке капларе

Наша школа носи назив Средња школа „Хиљаду триста каплара“ од 2004. године. О ђацима капларима и култури сећања на најмлађе јунаке Колубарске битке, писала је некадашња ученица Гимназије и професорка наше школе Мира Којић.

Преносимо део текста док цео текст можете прочитати ОВДЕ.

На данашњи дан 1914. године, Врховна команда донела је одлуку да све ђаке Скопског ђачког батаљона, који су два месеца били на обуци, пошаље на фронт и произвела их у чин каплара. Послати су на Сувобор и Колубару, у време када је српска војска била у повлачењу, да подигну морал и охрабре српске војнике. У историју су ушли као 1300 каплара.


Бранили су Србију у Колубарској бици, бранили су је и крајем 1915. године, повлачили се кроз Албанију, остављали своје животе на острву Видо и положајима Солунског фронта. Слободу је дочекала трећина ђака каплара.
Легенда о ђацима капларима живи, и мора бити живља него икада. Услед принесене жртве и улоге у Великом рату, посебно у његовој првој години, заслужују да буду више од епизоде у историјским читанкама – ваља да постану важан део културе сећања српског народа.
На позив отаџбине под војнички барјак одазвали су се, између осталих, и ђаци каплари. Дошли су и они непозвани, приступили и прекобројни. Стизали су студенти из Београда, ђаци са југа Србије, из Чачка, Ужица, Валјева, Шапца, Крагујевца, Црне Горе, Македоније, студенти са престижних европских универзитета. Били су синови занатлија, трговаца, селјака, официра, професора, министара. Прекидали су своје школовање, оставлјали започете научне радове, недовршена сликарска платна и хитали на фронт, где се отаџбина борила за опстанак. Није се поставлјало питање хоће ли доћи, него на који начин што пре стићи и ставити се у службу свог народа и државе. Нјихова несебична борба за домовину представлјала је један од најлепших израза патриотизма и храбрости у Србији. Заслуге ђака каплара за победу српске војске у Колубарској бици су велике, у првом реду на духовном охрабрењу услед ратних напора физички и психички посустале српске војске. Међу 1300 ђака каплара, двојица су била из Славковице – Светозар Дика Нешић и Драгомир Урошевић. 
Колубарска битка однела је готово трећину ђака каплара, Албанија и Солунски фронт другу трећину. Трећина је преживела све борбе, а преживели су са поносом до смрти носили једну од најважнијих одредница у животу – били су припадници Скопског ђачког батаљона.
Признање су им одали, између осталих, највиши војни врхови ондашње српске краљевине у саопштењу Врховне команде после Колубарске битке: „Дух војске нарочито подигоше чувене ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 одушевлјених младића беху она луча, што озари душу потиштених војника, преморених дуготрајним повлачењем и великим губицима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима, али њихов светао пример одведе масе у победу.“
Колубарска битка вођена је и на територији данашње љишке општине. Више је споменика који се односе на ђаке капларе и све учеснике славне битке, после које је генерал Живојин Мишић, рођен у мионичком селу Струганику, унапређен у чин војводе.