На терену наше школе,ученици Средње школе „1300 каплара“ извели су посебан поетски
програм под називом „Песников ход између неба и земље“. У нежном сумраку касног
поподнева, стихови једног од највећих српских песника оживели су пред публиком,
као да је сам Лаза корачао међу нама, са својом тихом тугом, узвишеном речју и
неоствареном љубављу. Ученици су, кроз наизменично казивање поезије и нарације, исплели причу о животу песника који је, како су сами рекли, „везивао стихове за небо, а ногама стајао у блату стварности“. Посебан акценат био је на његовој младалачкој залуђености лепотом, његовој образованости, преводилачком умећу, али и на трагичној љубави према Ленки Дунђерски, која је инспирисала неке од његових најлепших стихова.
Публика је имала прилику да чује песме „На Дунаву“, „Сан“, „Међу јавом и међ’ сном“, „На поносној лађи“, „Волимо се“, „Госпођици Ленки Дунђерској у споменицу“, као и кулминацију вечери, антологијску „Santa Maria della Salute“. Све ово било је праћено музиком. Ученица наше школе свирала је клавир и својом свирком додала програму посебну емотивну дубину. Њене тихе, али продорне мелодије на клавиру подржале су реч, отвориле простор за тишину, осећај, и унутрашње разумевање Лазине поезије.
Сценски наступ, костими, гласови ученика, као и избор песама, створили су утисак да
смо сви заједно, макар на кратко, били сведоци нечег што превазилази обичан школски програм, били смо део поезије саме. Свака реч, сваки уздах, сваки тон, одзвањао је простором као опомена и као дар: да се лепота тражи, да се љубав памти, и да
поезија никада не умире.
Милица Михајиловић,3/5