И ПОЂОСМО И РАДОВАСМО СЕ И СУСРЕТОСМО СЕ – НОВИ САД, ВАЉЕВО И ЉИГ; САБРА НАС МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ СВОЈОМ КУЋОМ, ЦРКВОМ, ШКОЛОМ И ПОЕЗИЈОМ!
НА ЛЕКУ СЕ НЕ ЗАХВАЉУЈЕ!
„Најбоље ми је у школи. Она ми је упориште и уточиште, једино место где сам заштићен од произвољности и грубости свакидашњице, где се могу потврђивати. Она је као голема и разноврсна књига, која се упорно и споро ишчитава – сваког дана по неколико редака, или по две-три странице – и где је пописано све што је људски род измислио, открио, створио и учинио. Знатан део онога, што се учи, чини се некористан, неупотребљив, без везе са животом. И то је, можда, главни разлог због којег се у школи осећам тако добро: њена одвојеност од живота, дивна некорисност онога што се у њој учи! „Некорисност“ је прави лек од заморне сврсисходности којој се, код куће, у свакодневном животу, подвргава сваки корак. У школи се одмарам од свих оних заморних послова и незавршивих ситних обавеза, што се деци, на селу, намећу од часа кад се усправе на ноге! Ја знам да ме нису дали у гимназију зато да би ме поштедели тих досадних дужности, о не!, њихов је план сасвим други, али ето, у остваривању далекосежне замисли према којој бих, кад одрастем, добио неки невероватно лак, чист и добро плаћен посао, ја сам већ сад нашао своју тајну радосну рачуницу: добро ми је у школској клупи, уживам у учењу! У напетим пролећним преподневима, која зује као светлосне кошнице, душа се опија чистим значењима, уздиже се до врхунца смислености. Сваки школски предмет достојан је јаче или слабије пажње, сваком би се цео живот могао посветити. Напор, уложен у савлађивање градива, учвршћује моје самопоуздање и врло брзо се награђује. Радост, што је духу доноси разумевање узрока ствари, и њихових веза, праћена је поносом због добрих оцена, које се нижу у дневнику.“
Одломком из романа „Ослободиоци и издајници“ из 1997. године, за који је Милован Данојлић добио НИН-ову награду, сећамо се великог писца, ђака љишке Државне гимназије.
Данојлићевим стазама јуче су ишли ученици наше школе, ваљевски и новосадски гимназијалци, представници Наставничког удружења из Љига, библиотекари, љубитељи писане речи. Посетили су, ходећи стазама и богазима бранчићким и ивановачким, стару кућу Данојлића, цркву – Данојлићеву задужбину на Камаљу, школу у којој је учио, уз освежење и ђаконије удружења жена „Златне руке“.
Трећи поход „Стазама Милована Данојлића“ почео је посетом Библиотеци, дочеком учесника испред наше школе и одласком до љишке цркве, а био је у знаку МАРТА, МЕСЕЦА СРПСКОГ ЈЕЗИКА и на Светски дан поезије. А поезија која се читала, зна се, Данојлићева.
